Čarls Bojkot, ničim zaslužan, a zapamćen zauvek

Kada su se irski seljaci, krajem 19. veka, pobunili zbog visoke cene zakupa parcela koje su obrađivali, nisu ni slutili da se upravo upisuju u istoriju. Istine radi, istorija nije zapamtila njihova imena, ali jeste ime onog protiv koga su se pobunili: upravnika Čarlsa Bojkota.

Bilo je to vreme velike krize u irskoj poljoprivredi. Zemlja je pretežno pripadala veleposednicima, dok su seljaci bili uglavnom zakupci, nesigurni da će ostati na zemlji koju obrađuju.

Loša žetva 1880. godine krizu je dovela do vrhunca. Naš junak Čarls Bojkot držao je u zakup jednu veliku farmu, ali istovremeo je radio za lorda Erna -u njegovo ime prikupljao je zakup od oko 35 seljaka koji su radili na zemlji. Lord je pristao da rentu smanji za 10%, dok su seljaci ugroženi lošom godinom tražili da se ona smanji za četvrtinu. Između seljaka i vlasnika, kao između čekića i nakovnja, našao se mister Bojkot.

Izolovati protivnika

Neposredno pre toga, 19. septembra, irski politički lider Čarls Stjuart Parnel održao je važan govor u Enisu. Govorio je o tome kako postupiti prema čoveku koji uzme farmu sa koje je prethodni zakupac izbačen. Iz publike su se čuli pozivi da takvog čoveka treba ubiti ili upucati. Parnel je predložio drugačiju taktiku: treba ga izbegavati „na putu“, „u prodavnici“, „na pijaci“ i čak u bogomolji, odnosno potpuno ga izolovati od zajednice.

Uglavnom, sukob je eksplodirao koji dan kasnije, 22. septembra. Sudski izvršitelj Dejvid Sirs krenuo je sa 17 pripadnika Kraljevske irske policije da uruči naloge zakupcima. Uspeo je da uruči tri. Kod kuće gospođe Ficmoris naišao je na organizovani otpor žena i dece. Gađali su izvršitelja i policiju kamenjem, blatom i stajskim đubrivom i primorali ih da se povuku. Istoričarka Elizabet Malkolm navodi zanimljiv detalj: žene su koristile sistem zastavica za uzbunu, a crvena zastava, često improvizovana od crvene podsuknje, značila je da dolazi sudski izvršitelj.

Sledećeg dana protest prelazi iz sprečavanja iseljenja u izolaciju samog Bojkota. Grupa od možda stotinak ljudi dolazi na njegovu farmu. Muškarci nagovaraju njegove stočare, kočijaše i radnike da prestanu da rade, a žene isto čine sa kućnom poslugom. Većina odlazi. Prema sajtu History Ireland, ostali su mu samo konjušar Džoni Mini, kuvarica Džudi i sobarica Harijet, uz nekoliko članova porodice i gostiju. Bojkot i ukućani počinju sami da obavljaju ogroman deo poslova, ustajući navodno oko četiri ujutru.

’To boycott’

Otpor prema naplati rente postao je nešto novo u Irskoj, ali i u Engleskoj. Umesto tradicionalnog fizičkog otpora, pa i nasilja, pojavila se ideja da se neželjeni upravnik društveno i ekonomski izoluje. Priča o ovom slučaju počela je da se širi Ostrvom. Opisujući događaje engleske novine od Bojkotovog imena su napravili glagol: „bojkotvati“ (to boycott), u značenju organizovaog odbijanja saradnje, kupovine, ili bilo kakvog kontakta, kako bi se na nekog napravio pritisak.

Tako je engleski jezik dobio novu reč. Ubrzo zatim ona se širi van Ostrva i ulazi u veliki broj svetskih jezika, među kojima je i srpski.

Izolacija g. Bojkota munjevito se proširila praktično na sve: radnici su odbijali da rade za njega, trgovci nisu prodavali robu, kovače ne želi da potkuje njegovog konja, a prevoznici ne prevoze robu. Incident u Irskoj postaje važno društveno i političko pitanje za Britaniju. Više nije reč o usamljenom incidentu, već je u pitanju sposobnost države da obezbedi pravo vlasnika zemlje. Zato se država uključuje da pomogne žetvu na imanju Bojkota, koji je ostao bez ičije pomoći, čineći stvar potpuno apsurdnom. Angažovano je nekoliko desetina dobrovoljaca iz daljenih krajeva, koji su dovezeni u Klermoris. Pratila ih je silna vojno-policijska zaštita, po nekim procenama skoro 1.000 ljudi u uniformi. Uglavnom, utrošeno je oko 10.000 funti, da bi se požnjela letina vredna ukupno tek 350 funti.

Istorija je ćudljiva. Odlučila je da ne zapamti lorda Erna na čijem imanju se sve odigralo; zaboravila je i političara Parnela, koji je dao ideju da se bojkotuje neželjeni upravnik. Zapamtila je baš Čarlsa Bojkota po kome će se nazvati jedan specifičan način socijalne borbe.

Posebna vrsta protesta

Oksfordov rečnik glagol bojkovati danas objašnjava kao „odbiti da se nešto kupuje, koristi, ili da se u nečemu učestvuje, kao vid protesta“. Kembridžov rečnik poslovnog engleskog izričito pominje i odbijanje poslovanja sa nekom kompanijom.

Tehnički gledano, definicija ne zahteva da bojkot bude masovan. Jedna osoba može reći „bojkotujem tu firmu“. U političkom i društvenom značenju reč gotovo uvek podrazumeva organizovano ili kolektivno uskraćivanje saradnje.

Ovi prostori pamte neke značajne bojkote, kao što je krajem 90-ih godina prošlog veka Srbija bojkotovala robu iz Slovenije, ljuteći se zbog separatiza ove republike. Bojkota ima i danas, mada sa ovim izrazom treba biti pedantan, kao i uvek kad se bavimo rečima.

Jezik je pravo bogatstvo, tako imamo pojam protest, kojim se takođe izražava protivljenje, ali kroz aktivno demonstriranje nezadovoljstva. I štraj je protest, ali isključivo kroz prekid rada.

Embargo prekida trgovinu, sankcije zabranjuju promet i druge ekonomske aktivnosti. Blokada se odnosi i na druge ljude, jer se nekome onemogućava pristup ili kretanje.

Kod bojkota kažem: „Neću da učestvujem.“

Kod zabrane država kaže: „Ne smeš da učestvuješ.“

Kod embarga država kaže: „Ne sme se trgovati sa njima.“

Kod štrajka radnik kaže: „Neću da radim dok se zahtev ne ispuni.“

Istina je da Irci nisu izmislili ovu vrstu protesta, nešto slično postojalo je još u staroj Grčkoj. Učinili su, međutim, da zauvek zapamtimo ime njihovog upravnika Čarlsa Bojkota.